Alan Mur

Alan Mur je rođen 1953. u Nortemptonu, skoro potpuno slep na levo oko i sasvim gluv na desno uvo. Dok je otac zarađivao za život u obližnjoj pivari, a majka slagala slova u lokalnoj štampariji, malog je Alana čuvala njegova poprilično čudna i veoma religiozna baba. Prepušten samom sebi (i babi), Mur je provodio dane zaronjen u fantastičnu literaturu bajki, legendi i avanturističkih romana, sve dok u sedmoj godini nije otkrio strip. Otkriveni američki superheroji odredili su mu dalji tok detinjstva, a bogme i celokupnog života. Fascinacija izdanjima DC-ija i Marvela trajala je negde do petnaeste godine kada se Alan susreo sa andergraund scenom i počeo da se oduševljava Spiritom Vila Ajznera, Krambovskim stripovima i čedom Harvija Kurtcmana, časopisom Mad. Andergraud stripovi u kojima je u to vreme plivao usmerili su ga ka objavljivanju svojih crteža u fanzinima – a odatle do izbacivanja iz škole zbog dilovanja LSD nije bio baš dug put (!). Nije se mogao upisati ni u jednu školu, pa je morao da striže ovce (ništa poker, čisto friziranje životinja) i čisti klozete. U to vreme Mur je pustio svoje pipke u raznoraznim granama umetnosti – počeo je da piše tekstove za pesme i da učestvuje na koncertima, radio na časopisima i učestvovao u javnim čitanjima poezije. Tako je i upoznao svoju buduću ženu Filis, kojom se oženio sa 20 godina. Kada mu je saopštila da je trudna, odlučio je da je kranje vreme da pokuša da se full time bavi crtanjem i pisanjem i dao otkaz. Naredni korak bilo je slanje svojih radova svim mogućim britanskim časopisima gde bi se mogao uhlebiti. Objavljivao je puno, pod raznim pseudonimima, ali najčešće bez honorara. Posle par godina crtanja, shvata da je previše spor i nedovoljno dobar crtač, pa se, na sreću budućih pokolenja strip čitalaca, odlučuje za pisanje. Pokolenja će mu biti ne manje zahvalna na tome što je preskočio opciju da postane novinar muzičkog časopisa od čega je digao ruke.

U Murovom bavljenju strip scenarijem važan je bio jedan drugi Mur, Stjuart, u to vreme urednik i scenarista Marvel UK-a, koji mu je održao kratko ali neviđeno korisno predavanje o tome kako scenario treba da izgleda i kako ga i kome prodati. Mur je napao na dva fronta, i udario istovremeno na Marvel UK i 2000 AD, gde je dobio na literarni tretman kraće stripove, čime se zanimao par godina.

Godine 1982, pojavljuje se novi strip časopis, Warrior, a njegov glodur Dez Skin nudi Muru priliku da kreira i kontinuirano piše čak tri serijala – od kojih će Marvelman i V kao Vendeta ostaviti neizbrisiv trag u istoriji stripa.  

Dok je Marvelman predstavljao oživljavanje superherojskog lika iz pedesetih i s te strane stvorio model (posredno i modu koja egzistira do ovih dana) revizije starih superjunačkih likova, dotle je V for Vendetta bila anarhistička biblija osamdesetih. Mur, koristeći naučnofantastični okvir, preispituje totalitarno društvo koje je tačerovska britanska vlada imala sve šanse da stvori od Velike Britanije tog vremena. Sirovi likovni izraz Dejvida Lojda i njegova invetivnost u kadriranju doprinela je probojnosti ove priče o pobunjeniku s razlogom, teroristi s maskom i dijaboličnim planom pomoću koga će uzdrmati korumpirano društvo iz samog temelja. Već tada Mur pokazuje da će njegovi stripovi biti jedinstvena mešavina socijalno-političke angažovanosti i vrhunske naracije, što će do dana današnjeg ostati jedna od suštinskih odlika njegovog pisanja. Takođe, čuveni postaju Murovi gotovo do apsurda detaljni scenariji, kojima se crtaču oduzima ogroman deo kreativnosti – metod koji će od Mura preuzeti jedan drugi slavni britanski scenarista, Nil Gejman.

 Alan Mur potom preuzima pisanje Captain Britaina za Marvel UK, i počinje da piše D. R. & Quinch (urnebesan SF haos komplikovanih zapleta) te The Ballad of Hallo Jones (saga o graničarki budućnosti jakih nazora i čvrste volje da ih sprovede u delo). To mu je sve zajedno donelo dva Eagle za scenario i dovoljno funti za porodicu. Uskoro će, zahavaljujući minulom radu, bankovski račun zasuti i dolari...

Godine 1983. blago začuđeni Mur prima ponudu od Lena Vejna, urednika DC-ijevog Saga of Swamp Thing. Privučen većim kreativnim slobodama (honorare da i ne pominjemo), prihvata. Zajedno sa crtačima Stivom Bizetom i Džonom Totlbenom, Mur je stvorio kultni horor strip, veoma različit od onoga što je dotle na američkom tržištu smatrano ovim žanrom ( Errie, razna Warenova izdanja). Pokušavao je (i uspevao) da skrene pažnju na probleme rasizma i zloupotreba prirode i nauke, ali i zato što je u četvorogodišnjem radu (tokom kojeg je tiraž stripa višestruko porastao a Mur i crtački partner pobrali sve važnije nagrade) sebi dozvolio da se narativno razmahne kao nikad dotad. Na stranicama Čudovišta iz močvare pojavio se po prvi put i Džon Konstantin, zloglasni Hellblazer koji je uz Sandman-a Nila Gejmana poslužio kao povod i okosnica DC-ijeve linije za odrasle, Vertiga. Mur odbacuje bilo kakvu vezu sa Vertigom, smatrajući ga pomodnom i mračno-ciničnom edicijom koje sa njegovim pisanjem ima samo površne (ako i takve) veze. Tokom pisanja Swamp Thing-a Mur je napisao nekoliko priča o superherojima, od kojih je verovatno najpoznatija storija o Supermenu «For the Man who Has Everything», koju publika i kritika smatraju za jednu od najboljih priča o Čoveku od čelika. Sa Brajanom Bolandom Mur je uradio veoma hvaljenu storiju o Betmenu , The Killing Joke, za čije je privođenje kraju Bolandu trebalo čak dve godine uprkos tome što nije naročito obimna – u pitanju je minuciozno iscrtana sjajna mala studija odnosa između Betmena i Džokera, te o njihovoj složenoj ali očiglednoj uzročno posledičnoj vezi. No sve to bledi u poređenju sa onim što je Mur sledeće servirao čitalačkoj publici, Watchmen-ima!

Watchmen je stripovsko remek-delo, jedan od onih kamena međaša u mediju stripa – tu dileme nema, stripovi se prosto dele na one pre i posle Watchmen-a. U pitanju je ultimativna saga o superherojima bez super moći (sa jednim bitnim izuzetkom), o društvu koje junake treba ali koje se svojih junaka boji i junacima koji se boje kako društva tako i sebe samih. U pitanju je 400 strana nabijenih sa onoliko smeha, straha, tuge i suspensa koliko se ljudski u njih može sabiti, majstorski ispripovedano, sa nekim revolucionarnim novinama. Zapanjujuće je kako Mur uspeva da žonglira gomilom podzapleta i likova ne ispuštajući ni u jednom jedinom trenutku apsolutnu kontrolu nad štivom, ali i nad čitaocem, kojim manipuliše sa apsolutnom lakoćom – sasvim sigurno najbolji strip o superherojima, vrlo verovatno najbolji strip ikad. Prava za film su otkupljena i Teri Gilijam je bio viđen u ulozi režisera ali se film nije desio, što je Muru i odgovaralo, pošto mu se cela ideja o ekranizaciji tog njegovog stripa nije baš dopadala. U tom trenutku Mur postaje medijska ličnost, javna figura podesna za novinske, radio i TV intervjue. Mur je svoju «slavu» iskoristio da digne glas protiv pogrešnih poteza izdavačkih giganata – tako je javno osudio Marvel-ovu i DC-ijevu izdavačku publiku koji su u to doba prostituisala svojih nekoliko najpoznatijih likova prodajući sve i svašta uvijeno u skupu i šljašteću ambalažu. DC mu se dodatno zamerio time što je uveo sistem obeležavanja svojih stripova ne pitajući za mišljenje autore koji su na njima radili, a odbacili su i njegov predlog za Twilight, gigantski superherojski projekat od kog su u kasnijim godinama mnogi krali – jedan od onih koji su tome uhvaćeni bio je Mark Veid koji je deceniju kasnije zajedno sa Aleksom Rosom uradio hiper poznati Kingdom Come. Mur je odgovorio time što je odbio da ikad više radi za DC, a odbijao je da radi i za Marvel, zbog toga što su insistirali na promeni imena njegovog Marvelman-a u Miracleman (poznata je angdota o tome kako je u sred te halabuke o oko imena svog junaka pozvao Nila Gejmana i poklonio mu svoja autorska prava na Miracleman-a, ako ih ovaj hoće – a hteo ih je!). Zgrožen time u šta se njegovo bavljenje stripom pretvorilo, Mur silazi sa pozornice na neko (duže) vreme.

U predahu od stripa, Mur je dobio druge, veoma unosne ponude, od kojih je neke odbio (scenario za Robocop-a 2) a druge prihvatio (scenario za Fashion beast (filmsku adaptaciju Lepotice i zveri) za najpoznatijeg frika osamdesetih Malkoma Meklarena, koji nikad nije realizovan) – jedna od onih ponuda čiji su plodovi ugledali svetlost dana bio je strip Shadowplay: The secret Team i podigla je dosta prašine. U njemu je Mur zajedno sa nekonvencionalnim Bilom Senkijevičem ogolio tajne operacije zloglasne CIE na dotad neviđen i veoma smeo način. U nastojanju da se odmakne od superheroja Mur je za Oskara Zaratu napisao Small Killing, intimnu priču malog (u svakom smislu te reči) reklamnog stručnjaka i prvom zločinu njegovog ispraznog života. Pred kraj osmadesetih, Mur za Taboo svog starog saradnika Stiva Bizeta počinje dva stripa, oba veoma značajna – jedan za istoriju stripa, drugi za samog Mura. Sa tada gotovo nepoznatim Škotom Edijem Kempbelom Mur počinje From Hell, do neverovanja složenu studiju života i nedela Džeka Trboseka za čiji je završetak (stripa sa raznoraznim dodacima ima oko 600 strana!) Muru i Kempbelu trebalo deset godina i koja je pokazala da scenaristički majstor stari kao vino – usledila je ekranizacija sa Džonijem Depom koja je pobrala pohvale od svih sem onih koji su pročitali istoimeni strip. Sa Amerikankom Melindom Gebi (koja jeste bila sasvim nepoznata do saradnje s Murom) počinje Lost Girls, pastelom izvedenu postmodernu priču o erotici i pornografiji (ispričanu kroz erotiku i pornografiju!).

Muškarac piše pornografiju, žena je crta, pa nije ni čudo što je ona na kraju dovela do ljubavne veze između Melinde i Alana. To na kraju krajeva i nije bilo neočekivano kad se uzme u obzir kako je nekoliko godina pre toga Murov ljubavni i bračni život izgledao – naime, Alan i Filis su već neko vreme živeli sa zajedničkom ljubavnicom Deborom u dobrovoljnom bračnom trouglu. To je i navelo Mura da protiv akcije britanske vlade na čijem udaru su bili homoseksualci napiše hvalospev toj vrsti ljubavi Mirror of love za svoju izdavaču kuću Mad Love, koji je pokopao svojim najambicioznijim projektom do tada Big Numbers. 500 strana, 12 nastavaka priču o svom gradu, sebi i ljudima oko sebe pretvorila se o kamen spoticanja. Prvo je pao Bil Senkijević, koji je napustio projekat, pa   Al Kolumbo koji je u napadu ludila uništio crteže za svesku broj 4, potom je Mad Love ispraznio Murove džepove i najzad je Filis pokupila prnje i otišla sa Deborom u nepoznatom pravcu. Mur se latio pisanja svog prvog romana i sa Timom Parkinsom obnovio pop bend The Emperros of Ice Cream pa nastupao s njima po koncertima par godina.

A onda, spektakl! Mur se ponovo pojavljuje na mejnstrim sceni pišući superheroje najgore vrste (poluidiotskog Spawn-a) za najomrženiju (ili najvoljeniju, zavisi koga pitate!) izdavačku kuću Image! Murov je izgovor bila njegova želja da spase superheroje i samu strip industriju koja od njih živi, te želja da superherojima vrati dečiju i tinejdž publiku koja ih je masovno napustila – no sigurno su važnu ulogu odigrali i ogromni honorari koje mu je jedina velika izdavačka kuća ( Image) s kojom pre toga nije zaratio mogla isplatiti. Ušavši u četrdesetu godinu života, Mur je najavio svoj sledeći cilj – naime, zaći u okultno i postati pravi pravcati mag, sledeći paralelu po kojoj je umetnost neka vrsta magije. Sa Stjuartom Murom osniva okultno društvo u koje će kasnije primiti između ostalih i Melindu Gebi. Mur je sa svojim saborcima organizovao nekoliko multimedijskih dešavanja, u kojima je radio na približavanju različitih umetnosti, a tvrdi i (i to sasvim ozbiljno) da je jednom prilikom uspeo prizvati jedno rimsko reptilsko božanstvo! Pojavio se u to vreme i Murov roman Voice of fire, što su kritičari pozdravili za razliku od čitalaštva, zbog njegove velike hermetičnosti (uvodno poglavlje je recimo napisano dijalektom iz bronzanog doba koji je Mur sam izmislio!).

Sledeći Murov uspeh bio je literaran tretman Supremen-a Roba Lifelda, od koga pravi priču o moralu superheroja i odaje počast stripovima o Supermenu iz šezdesetih, a sledila ga je veoma primamljiva ponuda Džima Lija iz Wildstorm-a da stvori jedan čitav niz novih superjunaka i da ih kontinuirano piše pod etiketom American Best Comics. Muru je trebalo čitavih dva dana da osmisli pet izvanrednih naslova. Verovatno najveću slavu dostigao je The League of Extraodinary Gentlemen u (sjajnoj) likovnoj izvedbi Kevina O’Nila gde se gomila slavnih likova Viktorijanske književnosti okušava protiv neprijatelja sa zemlje ali i iz svemira (strip je i je i ekranizovan). Tom Strong počiva na bogatoj američkoj tradiciji palpa u koju unosi jedno osveženje i inovacije kakve davno nisu viđene u svetu stripa. Tu je i Top Ten, policijska saga u najboljem maniru Homicide-a, ali smešten u grad sutrašnjice u kome su ama baš svi superheroji, te Tomorrow stories koji je pun puno kratkih, eksperimentalnih stripova. Promethea izgleda kao favorit kritike i gomile autora, a proistekla je iz Murovog zanimanja za okultizam i simbolizam, i predstavlja odu mašti i kreativnosti.

Vezano za ove stripove, Mur je morao da proguta par gorkih pilula – taman kad je ABC trebalo da krene Li je Muru saopštio da je svoju liniju Wildstorm prodao DC-iju, kompaniji za koju se Mur zakleo da nikada više neće raditi! Mur se našao u neobranom grožđu jer je mnogo njegovih prijatelja crtača bilo uključeno u projekat, pa je uprkos svemu pristao da nastavi sa stripovima – tako da su 1999. ABC stripovi razvalile scenu i Muru donele gomilu najprestižnijih nagrada.

Alan Mur najavio je da će se sa svojim pedesetim rođendanom sasvim posvetiti magiji i povući iz stripa. Iskreno, ne mogu da zamislim veći gubitak koji bi u ovom trenutku svet stripa mogao zadesiti.

Alan Mur je rođen 1953. u Nortemptonu, skoro potpuno slep na levo oko i sasvim gluv na desno uvo. Dok je otac zarađivao za život u obližnjoj pivari, a majka slagala slova u lokalnoj štampariji, malog je Alana čuvala njegova poprilično čudna i veoma religiozna baba. Prepušten samom sebi (i babi), Mur je provodio dane zaronjen u fantastičnu literaturu bajki, legendi i avanturističkih romana, sve dok u sedmoj godini nije otkrio strip. Otkriveni američki superheroji odredili su mu dalji tok detinjstva, a bogme i celokupnog života. Fascinacija izdanjima DC-ija i Marvela trajala je negde do petnaeste godine kada se Alan susreo sa andergraund scenom i počeo da se oduševljava Spiritom Vila Ajznera, Krambovskim stripovima i čedom Harvija Kurtcmana, časopisom Mad. Andergraud stripovi u kojima je u to vreme plivao usmerili su ga ka objavljivanju svojih crteža u fanzinima – a odatle do izbacivanja iz škole zbog dilovanja LSD nije bio baš dug put (!). Nije se mogao upisati ni u jednu školu, pa je morao da striže ovce (ništa poker, čisto friziranje životinja) i čisti klozete. U to vreme Mur je pustio svoje pipke u raznoraznim granama umetnosti – počeo je da piše tekstove za pesme i da učestvuje na koncertima, radio na časopisima i učestvovao u javnim čitanjima poezije. Tako je i upoznao svoju buduću ženu Filis, kojom se oženio sa 20 godina. Kada mu je saopštila da je trudna, odlučio je da je kranje vreme da pokuša da se full time bavi crtanjem i pisanjem i dao otkaz. Naredni korak bilo je slanje svojih radova svim mogućim britanskim časopisima gde bi se mogao uhlebiti. Objavljivao je puno, pod raznim pseudonimima, ali najčešće bez honorara. Posle par godina crtanja, shvata da je previše spor i nedovoljno dobar crtač, pa se, na sreću budućih pokolenja strip čitalaca, odlučuje za pisanje. Pokolenja će mu biti ne manje zahvalna na tome što je preskočio opciju da postane novinar muzičkog časopisa od čega je digao ruke.

U Murovom bavljenju strip scenarijem važan je bio jedan drugi Mur, Stjuart, u to vreme urednik i scenarista Marvel UK-a, koji mu je održao kratko ali neviđeno korisno predavanje o tome kako scenario treba da izgleda i kako ga i kome prodati. Mur je napao na dva fronta, i udario istovremeno na Marvel UK i 2000 AD, gde je dobio na literarni tretman kraće stripove, čime se zanimao par godina.

Godine 1982, pojavljuje se novi strip časopis, Warrior, a njegov glodur Dez Skin nudi Muru priliku da kreira i kontinuirano piše čak tri serijala – od kojih će Marvelman i V kao Vendeta ostaviti neizbrisiv trag u istoriji stripa.  

Dok je Marvelman predstavljao oživljavanje superherojskog lika iz pedesetih i s te strane stvorio model (posredno i modu koja egzistira do ovih dana) revizije starih superjunačkih likova, dotle je V for Vendetta bila anarhistička biblija osamdesetih. Mur, koristeći naučnofantastični okvir, preispituje totalitarno društvo koje je tačerovska britanska vlada imala sve šanse da stvori od Velike Britanije tog vremena. Sirovi likovni izraz Dejvida Lojda i njegova invetivnost u kadriranju doprinela je probojnosti ove priče o pobunjeniku s razlogom, teroristi s maskom i dijaboličnim planom pomoću koga će uzdrmati korumpirano društvo iz samog temelja. Već tada Mur pokazuje da će njegovi stripovi biti jedinstvena mešavina socijalno-političke angažovanosti i vrhunske naracije, što će do dana današnjeg ostati jedna od suštinskih odlika njegovog pisanja. Takođe, čuveni postaju Murovi gotovo do apsurda detaljni scenariji, kojima se crtaču oduzima ogroman deo kreativnosti – metod koji će od Mura preuzeti jedan drugi slavni britanski scenarista, Nil Gejman.

 Alan Mur potom preuzima pisanje Captain Britaina za Marvel UK, i počinje da piše D. R. & Quinch (urnebesan SF haos komplikovanih zapleta) te The Ballad of Hallo Jones (saga o graničarki budućnosti jakih nazora i čvrste volje da ih sprovede u delo). To mu je sve zajedno donelo dva Eagle za scenario i dovoljno funti za porodicu. Uskoro će, zahavaljujući minulom radu, bankovski račun zasuti i dolari...

Godine 1983. blago začuđeni Mur prima ponudu od Lena Vejna, urednika DC-ijevog Saga of Swamp Thing. Privučen većim kreativnim slobodama (honorare da i ne pominjemo), prihvata. Zajedno sa crtačima Stivom Bizetom i Džonom Totlbenom, Mur je stvorio kultni horor strip, veoma različit od onoga što je dotle na američkom tržištu smatrano ovim žanrom ( Errie, razna Warenova izdanja). Pokušavao je (i uspevao) da skrene pažnju na probleme rasizma i zloupotreba prirode i nauke, ali i zato što je u četvorogodišnjem radu (tokom kojeg je tiraž stripa višestruko porastao a Mur i crtački partner pobrali sve važnije nagrade) sebi dozvolio da se narativno razmahne kao nikad dotad. Na stranicama Čudovišta iz močvare pojavio se po prvi put i Džon Konstantin, zloglasni Hellblazer koji je uz Sandman-a Nila Gejmana poslužio kao povod i okosnica DC-ijeve linije za odrasle, Vertiga. Mur odbacuje bilo kakvu vezu sa Vertigom, smatrajući ga pomodnom i mračno-ciničnom edicijom koje sa njegovim pisanjem ima samo površne (ako i takve) veze. Tokom pisanja Swamp Thing-a Mur je napisao nekoliko priča o superherojima, od kojih je verovatno najpoznatija storija o Supermenu «For the Man who Has Everything», koju publika i kritika smatraju za jednu od najboljih priča o Čoveku od čelika. Sa Brajanom Bolandom Mur je uradio veoma hvaljenu storiju o Betmenu , The Killing Joke, za čije je privođenje kraju Bolandu trebalo čak dve godine uprkos tome što nije naročito obimna – u pitanju je minuciozno iscrtana sjajna mala studija odnosa između Betmena i Džokera, te o njihovoj složenoj ali očiglednoj uzročno posledičnoj vezi. No sve to bledi u poređenju sa onim što je Mur sledeće servirao čitalačkoj publici, Watchmen-ima!

Watchmen je stripovsko remek-delo, jedan od onih kamena međaša u mediju stripa – tu dileme nema, stripovi se prosto dele na one pre i posle Watchmen-a. U pitanju je ultimativna saga o superherojima bez super moći (sa jednim bitnim izuzetkom), o društvu koje junake treba ali koje se svojih junaka boji i junacima koji se boje kako društva tako i sebe samih. U pitanju je 400 strana nabijenih sa onoliko smeha, straha, tuge i suspensa koliko se ljudski u njih može sabiti, majstorski ispripovedano, sa nekim revolucionarnim novinama. Zapanjujuće je kako Mur uspeva da žonglira gomilom podzapleta i likova ne ispuštajući ni u jednom jedinom trenutku apsolutnu kontrolu nad štivom, ali i nad čitaocem, kojim manipuliše sa apsolutnom lakoćom – sasvim sigurno najbolji strip o superherojima, vrlo verovatno najbolji strip ikad. Prava za film su otkupljena i Teri Gilijam je bio viđen u ulozi režisera ali se film nije desio, što je Muru i odgovaralo, pošto mu se cela ideja o ekranizaciji tog njegovog stripa nije baš dopadala. U tom trenutku Mur postaje medijska ličnost, javna figura podesna za novinske, radio i TV intervjue. Mur je svoju «slavu» iskoristio da digne glas protiv pogrešnih poteza izdavačkih giganata – tako je javno osudio Marvel-ovu i DC-ijevu izdavačku publiku koji su u to doba prostituisala svojih nekoliko najpoznatijih likova prodajući sve i svašta uvijeno u skupu i šljašteću ambalažu. DC mu se dodatno zamerio time što je uveo sistem obeležavanja svojih stripova ne pitajući za mišljenje autore koji su na njima radili, a odbacili su i njegov predlog za Twilight, gigantski superherojski projekat od kog su u kasnijim godinama mnogi krali – jedan od onih koji su tome uhvaćeni bio je Mark Veid koji je deceniju kasnije zajedno sa Aleksom Rosom uradio hiper poznati Kingdom Come. Mur je odgovorio time što je odbio da ikad više radi za DC, a odbijao je da radi i za Marvel, zbog toga što su insistirali na promeni imena njegovog Marvelman-a u Miracleman (poznata je angdota o tome kako je u sred te halabuke o oko imena svog junaka pozvao Nila Gejmana i poklonio mu svoja autorska prava na Miracleman-a, ako ih ovaj hoće – a hteo ih je!). Zgrožen time u šta se njegovo bavljenje stripom pretvorilo, Mur silazi sa pozornice na neko (duže) vreme.

U predahu od stripa, Mur je dobio druge, veoma unosne ponude, od kojih je neke odbio (scenario za Robocop-a 2) a druge prihvatio (scenario za Fashion beast (filmsku adaptaciju Lepotice i zveri) za najpoznatijeg frika osamdesetih Malkoma Meklarena, koji nikad nije realizovan) – jedna od onih ponuda čiji su plodovi ugledali svetlost dana bio je strip Shadowplay: The secret Team i podigla je dosta prašine. U njemu je Mur zajedno sa nekonvencionalnim Bilom Senkijevičem ogolio tajne operacije zloglasne CIE na dotad neviđen i veoma smeo način. U nastojanju da se odmakne od superheroja Mur je za Oskara Zaratu napisao Small Killing, intimnu priču malog (u svakom smislu te reči) reklamnog stručnjaka i prvom zločinu njegovog ispraznog života. Pred kraj osmadesetih, Mur za Taboo svog starog saradnika Stiva Bizeta počinje dva stripa, oba veoma značajna – jedan za istoriju stripa, drugi za samog Mura. Sa tada gotovo nepoznatim Škotom Edijem Kempbelom Mur počinje From Hell, do neverovanja složenu studiju života i nedela Džeka Trboseka za čiji je završetak (stripa sa raznoraznim dodacima ima oko 600 strana!) Muru i Kempbelu trebalo deset godina i koja je pokazala da scenaristički majstor stari kao vino – usledila je ekranizacija sa Džonijem Depom koja je pobrala pohvale od svih sem onih koji su pročitali istoimeni strip. Sa Amerikankom Melindom Gebi (koja jeste bila sasvim nepoznata do saradnje s Murom) počinje Lost Girls, pastelom izvedenu postmodernu priču o erotici i pornografiji (ispričanu kroz erotiku i pornografiju!).

Muškarac piše pornografiju, žena je crta, pa nije ni čudo što je ona na kraju dovela do ljubavne veze između Melinde i Alana. To na kraju krajeva i nije bilo neočekivano kad se uzme u obzir kako je nekoliko godina pre toga Murov ljubavni i bračni život izgledao – naime, Alan i Filis su već neko vreme živeli sa zajedničkom ljubavnicom Deborom u dobrovoljnom bračnom trouglu. To je i navelo Mura da protiv akcije britanske vlade na čijem udaru su bili homoseksualci napiše hvalospev toj vrsti ljubavi Mirror of love za svoju izdavaču kuću Mad Love, koji je pokopao svojim najambicioznijim projektom do tada Big Numbers. 500 strana, 12 nastavaka priču o svom gradu, sebi i ljudima oko sebe pretvorila se o kamen spoticanja. Prvo je pao Bil Senkijević, koji je napustio projekat, pa   Al Kolumbo koji je u napadu ludila uništio crteže za svesku broj 4, potom je Mad Love ispraznio Murove džepove i najzad je Filis pokupila prnje i otišla sa Deborom u nepoznatom pravcu. Mur se latio pisanja svog prvog romana i sa Timom Parkinsom obnovio pop bend The Emperros of Ice Cream pa nastupao s njima po koncertima par godina.

A onda, spektakl! Mur se ponovo pojavljuje na mejnstrim sceni pišući superheroje najgore vrste (poluidiotskog Spawn-a) za najomrženiju (ili najvoljeniju, zavisi koga pitate!) izdavačku kuću Image! Murov je izgovor bila njegova želja da spase superheroje i samu strip industriju koja od njih živi, te želja da superherojima vrati dečiju i tinejdž publiku koja ih je masovno napustila – no sigurno su važnu ulogu odigrali i ogromni honorari koje mu je jedina velika izdavačka kuća ( Image) s kojom pre toga nije zaratio mogla isplatiti. Ušavši u četrdesetu godinu života, Mur je najavio svoj sledeći cilj – naime, zaći u okultno i postati pravi pravcati mag, sledeći paralelu po kojoj je umetnost neka vrsta magije. Sa Stjuartom Murom osniva okultno društvo u koje će kasnije primiti između ostalih i Melindu Gebi. Mur je sa svojim saborcima organizovao nekoliko multimedijskih dešavanja, u kojima je radio na približavanju različitih umetnosti, a tvrdi i (i to sasvim ozbiljno) da je jednom prilikom uspeo prizvati jedno rimsko reptilsko božanstvo! Pojavio se u to vreme i Murov roman Voice of fire, što su kritičari pozdravili za razliku od čitalaštva, zbog njegove velike hermetičnosti (uvodno poglavlje je recimo napisano dijalektom iz bronzanog doba koji je Mur sam izmislio!).

Sledeći Murov uspeh bio je literaran tretman Supremen-a Roba Lifelda, od koga pravi priču o moralu superheroja i odaje počast stripovima o Supermenu iz šezdesetih, a sledila ga je veoma primamljiva ponuda Džima Lija iz Wildstorm-a da stvori jedan čitav niz novih superjunaka i da ih kontinuirano piše pod etiketom American Best Comics. Muru je trebalo čitavih dva dana da osmisli pet izvanrednih naslova. Verovatno najveću slavu dostigao je The League of Extraodinary Gentlemen u (sjajnoj) likovnoj izvedbi Kevina O’Nila gde se gomila slavnih likova Viktorijanske književnosti okušava protiv neprijatelja sa zemlje ali i iz svemira (strip je i je i ekranizovan). Tom Strong počiva na bogatoj američkoj tradiciji palpa u koju unosi jedno osveženje i inovacije kakve davno nisu viđene u svetu stripa. Tu je i Top Ten, policijska saga u najboljem maniru Homicide-a, ali smešten u grad sutrašnjice u kome su ama baš svi superheroji, te Tomorrow stories koji je pun puno kratkih, eksperimentalnih stripova. Promethea izgleda kao favorit kritike i gomile autora, a proistekla je iz Murovog zanimanja za okultizam i simbolizam, i predstavlja odu mašti i kreativnosti.

Vezano za ove stripove, Mur je morao da proguta par gorkih pilula – taman kad je ABC trebalo da krene Li je Muru saopštio da je svoju liniju Wildstorm prodao DC-iju, kompaniji za koju se Mur zakleo da nikada više neće raditi! Mur se našao u neobranom grožđu jer je mnogo njegovih prijatelja crtača bilo uključeno u projekat, pa je uprkos svemu pristao da nastavi sa stripovima – tako da su 1999. ABC stripovi razvalile scenu i Muru donele gomilu najprestižnijih nagrada.

Alan Mur najavio je da će se sa svojim pedesetim rođendanom sasvim posvetiti magiji i povući iz stripa. Iskreno, ne mogu da zamislim veći gubitak koji bi u ovom trenutku svet stripa mogao zadesiti.