Gart Enis

GOD, GUNS AND GOOD AMERICANS

Gart Enis bez sumnje je jedan od najboljih pripovedača u stripu. Lakoći s kojom je on u stanju da na mesečnoj bazi izbaci po dve ili tri vrhunske sveske ravna je samo njegova neozbiljnost kojom tretira kako svoje likove i teme tako i sam svoj spisateljski talenat, kao i očigledna potreba da po svaku cenu čačka po tabuima.

Danas to može da zvuči smešno, ali Gart Enis je u pisanje stripova ozbiljno zakoračio očajnički tražeći alternativu studiranju, za čiji početak tvrdi da mu je bio najgori period života. Pisanje stripa Troubled Souls o problemima u Severnoj Irskoj po Enisovim rečima predstavljao je čist opurtunizam, pokušaj nekoga ko je rođen u Belfastu da unovči činjenicu da su svi urednici mislili da niko nije potkovaniji od njega da priča o urođeničkim problemima sa Englezima te krvavoj zavadi između katolika i prostestanata; Enis koji o tim mračnim temama nije imao nikakvog direktnog iskustva (uprkos činjenici da je odrastao tamo gde je odrastao) napisao je strip po prostom osećaju kako bi strip o tako nečemu trebalo da izgleda i šta bi trebalo da kaže. Gambit se isplatio, usledio je period rada na omiljenom časopisu iz mladosti, 2000AD-u, i militantnoj maskoti časopisa, Sudiji Dredu. Možda baš zato što je toliko voleo taj lik kao klinac, Enis nije bio u stanju da mu radeći na njemu da neki svoj pečat, ostavši na svoju i žalost publike senci slavnih patrijarha Pata Milsa, Džona Vagnera i Alana Granta. Otprilike u to vreme Enis je shvatio da je jedna stvar obožavati časopis kao maloletni čitalac a sasvim druga zarađivati za život radeći za njega pa se poveo logikom gomile scenarista pre njega koji su se rukovodili rezonom da rad za 2000AD neizbežno privlači Amere. Pomenuti Ameri praznih glava ali punih džepova engleskog scenaristu regrutuju da radi za njih, prvo mu dajući neki stari superherojski lik da ga osmisli iznova, pa onda mu omogućavajući da uradi neki epohalni superherojski ep (Alan Mur i Grant Murison prošli su upravo ovim putem), i čovek je automatski obezbedio sebi budućnost. Druga stvar za kojom je Enis žudio bile su priče koje više ne bi prosto bile naučnofantastično-avanturističke već relevantne za njega samog kao scenaristu, kao čoveka, priče o običnim problemima običnih ljudi.

I tako, kada je Džejmi Delano napuštao Hellblazer-a , serijal koji načinio prvim malim kultom , da popuni njegove cipele doveden je dvadestogodišnji Gart Enis, koji nije časio ni časa, već je svoje pisanje Hellblazera otvorio šakom u čelo čitaoca – pričom u kojoj protagonista Džon Konstantin dobija rak pluća i umire! Enisov rad na Hellblazer-u u tom periodu odlikovao se ozbiljnim pristupom pisanju, karakterističnim otkačenim Enisovim smislom za huMur koji će postati njegov zaštitni znak i sklonost podsmevanju hrišćanstvu i njegovim institucijama. Na Hellblazer -u je Enis imao prilike da radi sa Stivom Dilanom, i između njih dvojice uspostavljena je hemija koja je trajala dobar deo angažmana na Hellblazer-u, i koja je među publikom naišla na izuzetno dobar doček. I danas, osam i vise godina od kada je kreativni tandem napustio rad, fanovi zapomažu i svako malo traže njihov povratak, iako se galerija pisaca Hellblazer od tada čita kao ko je ko u scenaritičkom poslu. Saradnja između mladog Irca i nešto starijeg kolege dovela je vremenom do bliskog prijateljstva, iz koga je nastao Propovednik – ultimativni religiozni vestern road trip ep o čovekovom traganju za Tvorcem, s namerom da ga nađe i ispraši za sve grehe koje je ovaj počinio protiv čovečanstva.

Propovednik je priča o bivšem propovedniku obdarenom božijim glasom koji svako Mura da posluša (pa i sam Bog), koji se udružuje sa irskim vampirom pijanicom i svojom bivšom-budućom draganom (koja vucara unaokolo pravi mali arsenal vatrenog oružija) da bi umakao progoniteljima u vidu organizacije fanatičnih militantnih hrišćana pod imenom Gral i manijakalnom Svecu Ubica čiji se koltovi nikada ne prazne, i za zdravlje priupitao zna-se-već-koga. Postavka je urnebesna, a ni samo izvođenje nije bilo ništa manje dovitljivo i inovativno. Naravno, tu je tek Enisu pala klapna što se tiče skandaloznih i kontraverznih stvari vezanih za seks, nasilje i religiju, pa je sredinom serijala počelo da izgleda kao da ubacuje sve kontravertnije i kontraverznije stvari u strip samo zato što mu se može i što to publika (tj. neverovatna količina publike) od njega očekuje.

Paraleleno, Enis je sa svojim najstarijim saradnikom, Džonom Mekreom, u sklopu regularnog DC-ijevog kontinuiteta stvorio (i završio) sedamdesetak epizoda dug serijal Hitman, koji mu je omogućavao da se sprda sa drugim najomraženijim fenomenom (pored religije), superherojima. Tako je Tomi Manigen irski plaćeni ubica Vuovskih nazora, specijalnih moći i pravilom da preuzima samo poslove koji se tiču superheroja, koji uz sve to operiše u Gotamu, nailazeći na svima nam dobro poznate figure. Posebno je interesantan jedan od njegovih susreta sa Betmenom, na primer, gde se Tomi ispovraća na Betmena – što mislim sasvim dovoljno govori o Enisovom mišljenju o fenomenu superheroja.

Od tada do danas, Enis je uradio čitavu gomilu najrazličitijih stripova; Just a pilgrim, uspelu varijaciju na Pobesnelog Maksa sa (ponovo!) religioznim konotacijama, obnavljanje Punisher-a sa Stivom Dilonom (stara mržnja prema superherojima još uvek tinja - Panišer ubija ultimativnog ubicu Rusa tako što mu na lice baci svog neverovatno gojaznog komšiju pa još sam legne preko njih dvojice), a ratom koji je takođe jedna od njegovih omiljenih teme bavi se ozbiljno kroz Wierd War Tales i krajnje neozbiljno kroz Adventures of Rifle Brigade. Bilo je tu nešto pačanja sa Marvelovim herojima Nikom Fjurijem, Spajdrmenom, Volverajnom i Hulkom, a ti su projekti uglavnom predstavljali prijatno štivo, iako krajnje podložno zaboravu.

Gart Enis ima talenat za pričanje priča: kada mu je stalo do likova o kojima piše njemu je zaista stalo do tih likova, i u stanju da učini da i vama do njih bude stalo. Priče, bilo da su u pitanju prikazi svakodnevnog života ili avanture mišićavih supertipova u za dva broja manjim heleankama, teku bez greške, naprosto klize. Enisovi dijalozi spadaju u nešto najbolje što američi strip ima da ponudi i čini se da je Gart Enis neko ko ne samo da može nego i Mura bolje od onoga što danas radi. Duguje to, na kraju krajeva, ne samo nama i stripu kao mediju, već i sebi samom.

Marko Stojanović